Pomoćni trener UCLA za Flouter: O Partizanu, Zvezdi, NCAA, NILu…

Naš sagovornik bio je Nemanja Jovanović, nekadašnji pomoćnik u Crvenoj zvezdi, univerzitetima SMU, De Pol i UT Arlington, a sada pomoćni trener na univerzitetu UCLA. On je u razgovoru za naš portal otkrio detalje o koledž košarci, o košarci u Evropi, razvoju igrača, ali se dotakao i njegovih saradnji sa Nemanjom Nedovićem, Nemanjom Bjelicom, Sterling Braunom, Ife Lundbergom, Semi Odželejom, Bogdanom Karaičićem…

Nadamo se da ćete uživati u putovanju kroz ovaj intervju, a Nemanji se zahvaljujemo na opširnom razgovoru za naš portal, i želimo puno sreće u ovoj sezoni!

Pozdrav Nemanja i hvala puno na prihvaćenom pozivu za ovaj zanimljiv razgovor! Prvo bih da te pitam kako si? Ima li umora tokom zahuktale NCAA sezone, koju je tvoj UCLA počeo odlicno-skor 8-1?

“Za sada nema nekog velikog umora, tek smo se pokrenuli, iako jesmo u drugačijem ritmu od uobičajenog. Kada smo u sezoni postoji dan utakmice, dan oporavka i priprema za novu utakmicu i to je jedini kalendar koji postoji. Nema ni ponedeljak, utorak, sreda, praznici, samo priprema za sledeću utakmicu i pobedu. Krenuli smo sa skorom 8-1, nedavno smo pobedili i Oregon u gostima, što je bila velika pobeda. Za sada kao tim delujemo tako da imamo dosta potencijala, ali da li ćemo doći na nivo koji možemo videće se tokom sezone i zavisiće od dosta faktora. U svakom slučaju smo nešto stariji nego što smo bili prošle godine, kada smo imali jako mlad tim sa 7 “freshmena” (studenti/igrači prve godine). Za sada je skor dosta bolji nego što je bio prošle godine, što je i najbitnije.”

Možeš li pojasniti našim čitaocima koja su tvoja zaduženja na UCLA u okviru staffa trenera Majka Kronina? Kako izgleda tvoj opis posla i dnevne aktivnosti?

“Ja sam jedan od pet asistenata u staffu. Zaduženja su mi internacionalni recruiting (selektiranje i dovođenje igrača sa područja van Amerike). Što se tiče podele posla, svi mi u staffu radimo dosta slično, od pripreme treninga, pripreme utakmica, skautinzi, i svako ima svoj deo. Praktično sve ono što šef stručnog štaba zahteva mi smo tu da uradimo i služimo njemu u svrsi dobijanja utakmica. 

Što se tiče dnevnih aktivnosti, trening počinje u 9:30 ujutru, ali smo mi (pomoćni treneri) u kancelarijama sat ipo-dva pred početak treninga. Tada se okupimo, čitav staff, i ukratko prođemo kroz stvari koje treba da odradimo u toku dana. Nekih sat vremena pre početka treninga započinjemo kontakt sa igračima, gde svako ima po 2-3 igrača za koje ima zaduženje vezano za individualni razvoj na terenu, video analizu, komunikaciju tokom dnevnih aktivnosti. Samim tim, nekih sat vremena pre početka timskog treninga sa igračima pogledam snimke sa utakmica, 25 minuta radim na šutu sa nekim od igrača, a ubrzo nakon toga timski trening počne. 

Nakon timskog treninga, koji traje od 9:30 do 11:30, obično radimo skauting, gde gledamo igrače protivničkog tima za sledeću utakmicu. Iza toga sledi zajednički ručak, ponekad teretana pre ručka. Nakon toga smo nazad u kancelariji oko 1 sat popodne, gde se radi analiza treninga, kako je sve izgledalo, i kako će izgledati sutrašnji dan. U zavisnosti od obaveza posle toga odlazimo kući.”

UCLA se dogodio nakon dugačkog mandata na univerzitetu SMU (od 2015. do 2022.), potom i kratkih epizoda od po godinu dana na De Paulu i UT Arlingtonu. Možeš li nam opisati kako se tvoja uloga u staffu menjala tokom vremena i koliko je drugačija u odnosu na današnju? I uopšteno, kako si zadovoljan tim godinama provedenim na navedenim univerzitetima?

“Kao što si rekao, 2015. sam došao na SMU univerzitet. Moja prva pozicija je bila video koordinator za čuvenog trenera, Lerija Brauna. Nakon toga, tim je preuzeo Tim Dzenkovič, kod kog sam imao poziciju direktora za razvoj igrača i specijalnog asistenta glavnog trenera. Specijalni asistent glavnog trenera je neko ko je direktno zadužen za taktiku i igru ekipe, za odluke kako će se igrati u napadu i odbrani, kao i za pripreme utakmica u toku sezone. Istu tu poziciju sam imao i na De Pol univerzitetu nakon završetka mandata na SMU. Proveo sam tu jednu godinu i sarađivao sa trenerom Tonijem Stablfildom. I tu sam imao ulogu da pomažem oko izbora taktike, u ovom slučaju posebno za napad ekipe. Nakon  te godine ponuda je stigla da se vratim u Dalas, ovoga puta na UT Arlington, gde je moj dobar prijatelj, Kej Ti Turner, postao glavni trener po prvi put u svojoj karijeri i pozvao me je da sa iste te pozicije pomognem i njima. Tamo sam se zadržao jako kratko, samo 4 meseca, zato što je usledila ponuda od UCLA da se pridružim njima i priključim staffu.

Što se tiče mog ličnog zadovoljstva, jako sam zadovoljan dosadašnjom američkom karijerom. Posebno moram da istaknem tu saradnju sa čuvenim trenerom, Lerijem Braunom, sa kojim sam i dan-danas u kontaktu i sjajnom odnosu. Nakon toga, Tim Dzenkovič mi je dao odrešene ruke u radu, gde sam imao veliki uticaj na igru i razvoj ekipe i igrača. Od tog momenta sam zadržao istu ulogu i funkciju na ostalim mestima, uključujući i ovde na UCLA.”

Tvoja trenerska karijera obuhvalita je i prostore Evrope, od Srbije, Španije do Skandinavije. Između ostalog, bio si i u stručnom štabu Crvene Zvezde tokom godina kada su kroz nju stasavali Nemanja Nedović i Nemanja Bjelica. Opisi nam to vreme provedeno u Zvezdi i kako je izgledala saradnja sa njima?

“Ja sam bio u Zvezdi u vreme kada je Nemanja Nedović tek doveden u klub. Ja sam bio pomoćni trener Ivu Simoviću, sadašnjem pomoćnom treneru Toronto Reptorsa, i tada smo vodili kadetsku ekipu. Ja sam došao na kraju leta kada je ekipa već formirana i selektirana, Ivo je već doveo sve igrače i ja sam mu se priključio kao asistent. Sa Nedovićem sam proveo 3 godine u različitim kategorijama, počeo je sa nama dvojicom u kadetima, potom kod trenera Saše Nikitovića u juniorima, ali sam ja i dalje bio tu u klubu na različitim funkcijama. Interesantno je uvek da se isprati karijera bivših igrača, a za Nedovića se odmah videlo da je jako talentovan i da ima neverovatne fizičke predispozicije. Mi smo ga stalno pratili i snimali, mislim da i dan-danas postoje ti snimci i video zapisi kako je on izgledao kad je imao 15 godina na treninzima koje smo radili u to vreme, tako da mi je drago i sa trenerskog stanovišta da smo taj potencijal prepoznali, vodili evidencije i mogli da izvučemo zaključke na koji način treba sa njim da se radi i šta možemo da radimo bolje u budućnosti. Ja sam prezadovoljan zbog toga što je Nedović uspeo da postane i seniorski reprezentativac naše zemlje i osvoji medalje na takmičenjima. Ponosan sam što smo imali priliku da sarađujemo. 

Što se tiče Bjelice, sa njim nisam radio u Zvezdi, već u Superfundu, pred dolazak u Zvezdu. On je bio u juniorskoj ekipi i povremeno se priključivao seniorima. Ja sam sa njim radio na individualnom razvoju i takođe me lepa sećanja vezuju za taj period. Kasnije je Nemanja više vremena proveo ovde u Americi zbog NBA karijere, tako da smo uspeli da obnovimo taj kontakt i drago mi je što se i on toga seća i što smo mogli da provedemo neko vreme zajedno ovde u Americi, dok je on sa svojim ekipama gostovao u Dalasu kada sam ja bio na SMU. Srećan sam zbog njega i njegove karijere, još jedna vrhunska karijera kao i Nedoviceva. Mnogo je lepo gledati to sve sa strane i biti srećan zbog tih igrača sa kojima ste imali priliku da sarađujete neko vreme.“

U Švedskoj i Danskoj si imao priliku da budeš i glavni trener, u Švedskoj jednu, u Danskoj dve godine. Kakvo iskustvo nosiš iz tih zemalja kao prvi trener i kako ti se čini nivo košarke na tom, nama dalekom području? Da li si možda imao prilike da sarađuješ sa Ifeom Lundbergom, sadašnjim košarkašem Partizana, koji je tih godina takođe počinjao karijeru u Danskoj?

“Danska i Švedska bile su lepa iskustva. Pre svega, doživeo sam veliki kulturološki sok kada sam te 2007. otišao iz Srbije zbog svog prvog posla kao glavni trener u danskoj ligi. Radi se o drugačijem mentalitetu, mentalnom sklopu, karakteru igrača, kao i načinu treninga, i na sve to se trebalo adaptirati. Mislim da sam tamo odradio dobar posao jer smo uspeli da igramo i finale Kupa, a u Švedskoj smo se po prvi put plasirali u plejof u novijoj istoriji kluba. Imam lepa sećanja odande i stekao sam fenomenalna prijateljstva koja j dan-danas negujem. Često me ljudi iz tih krajeva i posećuju ovde na UCLA. U tom periodu u Danskoj sarađivao sam i sa Bogdanom Karaičićem, sadašnjim pomoćnim trenerom Partizana. Za obojicu je to bio početak karijere i sve najlepše pamtim iz tog perioda. Što se tiče Ifea Lundberga, on je u tom periodu bio mlad igrač, u razvoju. Kako sam bio uključen u rad reprezentacije Danske, gde sam u jednom momentu bio izabran za direktora za razvoj mladih igrača reprezentacije, sastajao sam se 1 nedeljno sa najvećim talentima iz Danske i trenirao ih. Među njima je bio i Ife i odradili smo par treninga zajedno. Često sam igrao protiv njegovih ekipa u Danskoj, tako da sam i njegovu karijeru ispratio u njenim počecima.”

Vratimo se na trenutak na UCLA, elitni program univerzitetske košarke iz kojeg je poteklo toliko velikih igrača, ali i trenera. Prošle sezone nešto slabiji učinak, ispod polovičnog, ali je vas igrač iz tima, Adem Bona, izabran u drugoj rundi drafta za Filadelfiju. U kojoj meri je moguće fokusirati se i na razvijanje mladih igrača, ali i na kompetitivan učinak? I uopšteno govoreći, koji su najveći izazovi posla kojim se baviš?

“Sa uvođenjem NILa malo su se promenile stvari u koledž košarci. Ranije je više vremena bilo na raspolaganju trenerima da razviju igrača, od njihovih prvih dana na koledžu do poslednje godine. Često bi igrač prvu godinu presedeo u potpunosti (red shirt), pa bi u svojoj trećoj ili četvrtoj godini pružio svoj maksimum i ispunio potencijal. Taj proces se sada ubrzao zbog toga što igrači sada mogu da menjaju ekipe, a i plaćeni su za to što rade. Sada je više akcenat na pobedi i na tome da ekipa dođe do najvećeg mogućeg cilja u toku te godine, sve to uz paralelni proces razvoja igrača koje imate, jer bez toga ne možete doći do pobede. Ne postoji neki dugoročan cilj od 4 ili 5 godina unapred, kao što je bilo ranije. Sada se sve svede na ciklus od jedne, eventualno dve sezone. Najveći izazov u našem poslu upravo je NIL. To je nešto što se desilo preko noći i traje tek 2 godine i još uvek se navikavamo na to da treneri treba da učestvuju u formiranju budžeta, kontrolišu jako mlade momke sa visokim primanjima i da ih usmeravaju dalje. Takođe, izazov je i kako zadržati timski duh i motivisati igrače da nastave da pružaju maksimum kada su kao jako mladi došli do velikih primanja.”

UCLA je nedavno, prošle godine, prešao u Big Ten konferenciju. Koliko uticaja je to imalo na nivo protivnika i kvalitet igre, samih igrača? Šta je uopšte pozadina tog “transfera”?

“Pozadina prelaska UCLA u Big Ten konferenciju kao i uvek jeste TV prava i novac koji stoji iza toga. Spajanjem zapadnog dela konferencije i univerziteta poput Oregona, Vašingtona, UCLA, UŠĆa sa ostalim univerzitetima u Big Ten konferenciji dobija se područje gotovo cele Amerike koje može da prati jednu konferenciju. Naša konferencija ima svoju vlastitu televiziju, Big Ten network, pa su i prava za emitovanje utakmica njihova, ali ne znam tačno detalje o finansijama. Sigurno je da je to odgovaralo svim univerzitetima. Što se tiče protivnika, imamo 20 ligaških utakmica protiv ekipa iz konferencije, ostalih 10 protivnika izaberemo sami, tako da se u tom broju i rasporedu utakmica nije ništa promenilo. Naše utakmice van konferencije takođe su izuzetno jake, ove nedelje igramo protiv Arizone u Finiksu, potom protiv Severne Karoline u Njujorki i Gonzage u Los Anđelesu.”

Kako ocenjuješ nivo koledž košarke generalno govoreći? U kojoj meri se razlikuje u odnosu na evropsku košarku u tom uzrasnom dobu?

“Koledž košarka je po pravilima bliža FIBA košarci. Ne postoje defanzivne tri sekunde u reketu, što je čini drugačijom od košarke u NBA. Mislim da je koledž košarka, zbog pravila koja su dozvoljena, košarka sa najviše dozvoljenog kontakta, što grudima što telom. U Evropi su igrači malo zaštićeniji, baš kao i u NBA. Mislim da je koledž košarka dosta fizički jača, naravno u poređenju sa istim uzrasnim dobom u Evropi, između 18 i 22 godina. Naravno, nemoguće je porediti nekog ko ima 22 godine sa koledža sa najboljim igračima Evrolige, koji su dosta stariji, čvršći, iskusniji, jači. Takođe, mislim da je tempo sporiji nego Evroliga ili NBA, ali je fizički itekako zahtevno takmičenje.”

Možeš se pohvaliti zaista sjajnim CV-em. Kroz tvoje ruke su na SMU prošli i NBA igrači poput Sterlinga Brauna, Šejka Miltona i Semia Odzeleja, ali i Ajzea Majk. Posebno su nam zanimljivi Sterling Braun i Ajzea Majk, budući da trenutno nastupaju za Partizan. Kako je izgledala saradnja sa njima, kao i sa ostalom dvojicom NBA igrača? Šta ih je odvajalo od konkurencije i da li se videlo i tada da će otići na viši nivo?

“Sve njih je, u odnosu na ostale američke igrače, odlikovala radna disciplina i takmičarski karakter. Jako su veliki takmičari i mislim da ih je to dovelo do nivoa na kojem su sada. Pogotovo je to izraženo kod Sterlinga i Semija, koji su bili u NBA, i za koje mislim da imaju šanse da se vrate u NBA ako budu hteli. Sterlinga pamtim kao velikog pobednika. Na ličnom planu, svako od njih je specifičan. Sa Šejkom Miltonom sam najbliži, budući da smo i nakon njegove koledž karijere nastavili da sarađujemo preko leta. Mislim da je za svakog trenera bitno da uspostavi odnos sa igračima, kako bi oni shvatili da su bitni ne kao igrači, već kao ličnosti. To je meni dosta pomoglo jer mi imamo takav odnos sa igračima gde ne vidite igrača samo kao nekog ko će dati koš za vas, već više od toga. Potrebno je da razumete odakle oni dolaze, na koji način su oni odrasli, kakav je njihov karakter…Onog trenutka kada su igrači shvatili da želim da im pomognem, da sam na njihovoj strani, tada se i menja njihov pristup na treningu. Mislim da su svi momci od pomenutih zadovoljni sa takvim odnosom i radom, još uvek smo u kontaktu. Semija sam video prošle godine u Valensiji, a Sterlinga i Ajzeu nameravam da posetim u aprilu kada završimo sezonu. Kao što sam pomenuo i u slučaju Nedovića i Bjelice, lepo je videti kada moji igrači dođu do tog nivoa koji su sanjali.”

Večita debata se vodi oko toga šta je bolje za mladog igraca-evropska karijera i krčenje puta sa nižih na viši nivo, ili koledž. Kakvo je tvoje viđenje i kako vidiš evropsku košarku u globalu danas?

“Mislim da je to dosta individualna situacija. Momci koji imaju dobru situaciju u Evropi i već su u klubovima gde je njihova karijera dobro isplanirana, gde imaju dobar trening, nemaju potrebe da dolaze u Ameriku na koledž. Za one koji stavljaju obrazovanje na prvo mesto i pokušavaju paralelno da rade obe stvari, mislim da je koledž i organizacija sistema sporta u Americi dobra stvar. Sve je individualno. Postoje momci koji su u Americi imali loše iskustvo, postoje i momci koji su imali loše iskustvo u Evropi, kao i obrnuto.”

Imao si i dva iskustva u NBA letnjoj ligi, kada si bio član stručnog štaba Jute i San Antonia. Možeš li nam opisati kako je to izgledalo i kakve utiske nosiš sa tih turnira?

“Utisci sa letnje lige su fenomenalni. Upoznao sam se sa načinom i sistemom rada u NBA, drugačijim trenažnim metodama, organizacije i broja trenera…Priprema za takmičenje je jako kratka, pre prve utakmice imate samo 3-4 dana sa ekipom koja je potpuno nova, gde su jasno definisane uloge u smislu toga ko je draftovan od ekipe, a ko je tu pokuša da promoviše svoju igru ne bi li izborili ugovor i zapali za oko skautima. Ceo događaj i sistem je interesantan. Letnja liga je prošle godine proslavila 20 godina postojanja. Jedna neverovatna organizacija, koja je jako gledana i ispraćena sa svih strana. Arene su pune na utakmicama. Mnogo sam naučio za ta dva leta tokom kojih sam bio u stručnom štabu Jute i San Antonia, fenomenalno iskustvo.”

Uopšteno govoreći, kako ti se čini život u Americi? Da li je bilo kulturoloških sokova kada si tek stigao?

“Da, naravno, veliki kulturološki sok, seliti se 2015. iz mirne Skandinavije u Ameriku, u Dalas, koji je totalno drugačiji i specifičan po svemu. U tom periodu najteže je bilo mojoj supruzi, koja je iznela veliki teret, dvoje male dece u tom periodu, 4 i 2 godine…Njih dvoje su kasnije odrasli i navikli se na ovaj sistem. Sada smo tu već 10 godina i mogu reći da mi je Dalas druga kuća, obzirom da smo dosta godina tamo proveli, tako da se osećamo kao da smo iz Teksasa u neku ruku. Naviknuti smo sada na sve, sve nam je normalno što u početku nije bilo, ali to je sve deo procesa navikavanja.“

Kakve su tvoje ambicije u budućnosti? Ciljaš li mesto prvog trenera u NCAA, da li je možda evropski angažman u opticaju?

“Primarni cilj mi je da budem glavni trener u skorijoj budućnosti. Međutim, ja volim da uživam u sadašnjosti i mislim da je sada vreme da se radi i uživa u radu. Pozicija i situacija koju sada imam u stručnom štabu UCLA, verovatno je najbolja koja može da se ima u svetu košarke, tako da nemam neku veliku žurbu. Gledam da odradim maksimalno što je do mene u ovoj situaciji, da doguramo što dalje, ako je moguće i osvojimo titulu, pa će se kasnije stvari odvijati onako kako Bog kaže.”

Za kraj, stižeš li da pratiš Evroligu, ABA ligu ili generalno evropsku košarku? Imaš li omiljeni tim, favorite, igrače?

“Naravno, pratim Evroligu i kad god imam vremena pogledam cele utakmice. Pratim i moje prijatelje trenere sa naših područja, kao i bivše igrače u Zvezdi i Partizanu. Pratim Tomislava Mijatovića u Efesu, Bešiktaš i Trefl u Evrokupu gde su mi takođe prijatelji i bivši igrači. Dok ispratim sve svoje drugare i prijatelje, već to je veliki fond utakmica i dosta ekipa, pa tek kasnije sve ostalo što može da se isprati zbog košarkaškog znanja.“