Selektor reprezentacije Srbije Svetislav Pešić održao je u Zavodu za sport predavanje na Nacionalnom seminaru za trenere na kojem je govorio o putu do uspeha.
Da je rad sa mladim igračima prioritet KSS-a na čelu sa selektorom Pešićem, potvrdio je i sam selektor:
“Kada smo mi u košarci u pitanju, mi smo bili avangardni u dijagnostici i selekciji onih koji treba da igraju košarku i onih koji igraju košarku iz zabave. Bili smo siromašna zemlja, nismo imali dvorane, rekvizite, pa smo morali da donosimo odluke o onima koji mogu da igraju košarku. Bili smo avangardni i u formiranju metodike treninga, o tome bi, da je živ, mogao da govori Ranko Žeravica koji je ideolog te metodike. Ne možemo da radimo iste treninge za sve, po stanicama. Naša jugoslovenska škola je stvorila toliko igrača na poziciji plejmejkera, a svi su različiti – Jarića koji je visok dva metra, Đorđevića 1,90, Slavnića 1,82. E, to je ta škola bila veoma uspešna jer je imala sjajne treninge koji su bili prilagođeni različitim profilima igrača.“
Košarka kao sport evoluira svakoga dana.
“Košarka napreduje svaki dan, u svakom pogledu, ko to ne vidi, u velikoj je zabludi i ne može stvoriti nove vrednosti. Da bi se danas uspešno radilo, pre svega sa mladim ljudima, dečacima i devojčicama, mora znati kako će se timska košarka igrati sutra. Moji treneri su bili avangardni, i u metodici i u selekciji. Mora da se zna od kakvog materijala će se praviti igrači, kojom tehnologijom, brzinom i produktivnošću i koji profili stručnih radnika će raditi sa njima. Mi smo mala zemlja, naše samo znanje može da spasi.“
O ciljevima:
“Mora se imati jasna vizija i moraju se postaviti jasni ciljevi. Treba razlikovati i ne treba mešati put do cilj i sam cilj. Kada se postavi cilj, on mora da bude realan. Mene su 15 godina trenirali najbolji treneri sa ovih prostora i još sam 42 godine i sam trener. I realni ciljevi su teško ostvarivi. Nerealne ciljeve ne treba postavljati ne zbog javnosti, nego zbog grupe u kojoj si i sa kojom radiš. Uspeh ne leži u tome da radiš ono što voli, već da voliš ono što radiš. Nije lako sve što se radi na treningu, ali je to put do uspeha.”
O jugoslovenskoj školi košarke i tome koliko je doprinela razvoju sporta:
“Postoje dve grupe trenera. Jedna grupa autoritativnih trenera, druga grupa fleksibilni. Danas kažu da nema uspeha ako nisu fleksibilan. Ja ne mislim tako. Međuljudski odnosi, kako povezuješ ljude u stručnom štabu, medicinskom timu, tako ćeš i imati uspeha. Tim se ne sastoji od 12 najboljih već 12 koji najbolje funkcionišu. Kako to otkriti – svakodnevnim radom, pripremam. Ja pripadam ovoj grupi kojoj nisu moderni, ali egzistiram jer mi se priznaju rezultati. Zahtevni treneri nisu moderni. Ono što bih preporučio trenerima je da ne menjaju filozofiju, ali da se prilagođavaju. Ja imam empatiju, ali pre i posle treninga. Dobar sam organizator i mogu dobro da predvidim šta će da se desi sutra i zato se dobro pripremam za svaki trening i svaki razgovor sa igračima.”
“Biti uspešan, ne znači biti specijalan. Trener pre svega mora da bude dosledan i uporan, mora da zna da sluša. Komunikacija nije samo da pričaš već i da slušaš. Sve to ne vredi ništa, ako nije spreman za naporan rad. Ceo život sam se borio između samopouzdanja i skromnosti. Znam da znam, savršenstvo ne postoji, ali svaki dan se trudimo da budemo bolji. Znam koliko znam, verujem u sebe, znam kome mogu da verujem, ali ne govorim glasno. Trener ne treba da se stavlja iznad tima i kluba, ali svi moraju da znaju ko se prati, a to je trener i tu treba da se nađe balans. Talent je važan, ne može svako da bude trener“, zaključio je Pešić.
