FIBA prozori i sav njihov besmisao

foto: FIBA basketball

Te 2017. godine, kada je uveden sistem reprezentativnih prozora, ideja o redovnim kvalifikacionim utakmicama tokom godine možda je zvučala privlačno na papiru, ali u praksi je otvorila brojna pitanja – od nemogućnosti da reprezentacije računaju na najbolje igrače, do pada kvaliteta same igre u kvalifikacijama. Sukob termina sa Evroligom doveo je do situacije u kojoj se postavlja ključno pitanje: kome i čemu ovakav sistem zaista koristi?

Glavna mana ovih prozora je to što veliki broj reprezentacija ne može računati na svoje najbolje igrače. Pored NBA timova, timovi iz Evrolige često ne puštaju svoje ključne igrače tokom sezone u nacionalni tim, pogotovo u poslednje vreme, gde i jedan poraz ili pobeda mogu dosta da znače kada pričamo o konačnom ishodu takmičenja, a s’ obzirom na velika ulaganja, ni jedan vlasnik ili trener ne želi da rizikuje. Pored toga, tu postoji i ne tako mali rizik od povreda. Rezultat toga je da reprezentacije igraju oslabljene, dok gledaoce, naviknute na vrhunsku košarku, utakmice u okviru ovih prozora ostavljaju ravnodušnima.

Drugo, kvalitet košarke značajno opada. Igrači iz domaćih liga, koji često dobijaju priliku da brane boje svoje reprezentacije u ovim prozorima, svakako zaslužuju veliko poštovanje, ali oni ne mogu u potpunosti nadomestiti odsustvo najboljih. Realnost je da mnogi od njih, uprkos talentu i želji, nemaju dovoljno iskustva ili kvaliteta da nadomeste odsustvo igrača iz Evrolige. Kao rezultat, mečevi više deluju kao prijateljske utakmice, a ne ozbiljni takmičarski mečevi.

Kao treće, satnica ovih utakmica se često preklapa sa satnicom utakmica Evrolige. Za navijače, izbor između gledanja FIBA prozora i utakmica Evrolige gotovo uvek pada u korist klupskog takmičenja, gde su prisutni najbolji igrači i gde se igra košarka najvišeg kvaliteta. Na primer, dok reprezentacije poput Srbije, Francuske ili Španije nastupaju bez svojih glavnih zvezda, Evroliga nudi mečeve u kojima su upravo ti igrači nosioci igre svojih klubova. Ovako postavljena dinamika značajno smanjuje interesovanje za reprezentativne utakmice i ostavlja ih u senci događaja na evropskoj klupskoj sceni.

Ovaj sistem naravno ne odgovara ni samim igračima, koji imaju želju da predstavljaju svoj nacionalni tim, a nisu u mogućnosti zbog klubskih obaveza. Mario Hezonja se na svom X nalogu oglasio povodom ovih problema, a isto je učinio i njegov saigrač Fakundo Kampaco.

Potencijalna rešenja uključuju bolju koordinaciju termina, gde bi se FIBA i Evroliga dogovorile o pauzama u rasporedu, slično modelu kakav postoji u fudbalu. Sve dok se to ne desi, reprezentativni prozori će ostati simbol neorganizovanosti i podela u svetu košarke, gubeći i na takmičarskom (pa i na emotivnom) značaju, dok će pravi gubitnici biti oni zbog kojih se košarka i igra – navijači.