Godina u kojoj je Dušan Kecman Partizanu doneo F4 Evrolige i trofej regionalnog šampiona trojkom protiv Cibone, ujedno je i godina za koju se vežu moje prve košarkaške uspomene na Partizan.
Jedna od prvih utakmica Partizana kojih se sećam je utakmica četvrtfinala Evrolige u Nokia areni protiv ekipe Makabija. U prvoj utakmici protiv tima iz Tel Aviva crno-beli su napravili ozbiljan podvig i savladali domaćina nakon velikog preokreta. Heroj Partizana bio je Dušan Kecman. Dok je Duško Vujošević smirivao strasti, mediji su pisali kako je “Dule stavio Nokiu na silent”.
Nakon Kecmanove rapsodije u domu “ponosa Izraela” usledila je čuvena utakmica u Areni kojom je Partizan potvrdio odlazak na F4.
Tada sam imala deset godina i po pričama koje mi je tata pričao i onome što sam gledala u tim danima, mislila sam da me čekaju godine i godine Partizanovih uspeha. Malo je reći da nisam bila u pravu.
Nakon četiri godine, Partizan je odigrao utakmicu sa Žalgirisom, čiji kraj je, ispostaviće se kasnije, bio početak evroligaškog posta. Taj post je trajao sve do 2022. godine.
Danas, osam godina kasnije, pišem ovu kolumnu kao osvrt na prvu pobedu Partizana u novoj sezoni Evrolige. Crno-beli su sezonu otvorili pobedom protiv Cibone u Zagrebu, a onda je na red došao i dugo očekivani povratak u Evroligu. Tim Željka Obradovića sezonu u elitnom evropskom takmičenju nije započeo onako kako smo svi sanjali. Tokom prva tri kola, crno-beli su pretrpeli i tri poraza. Međutim, među Grobarima, koji su više od pola decenije čekali Evroligu, euforija nije utihnula.
Tako je krcata Arena dočekala Vritus iz Bolonje i još jednom dala vetar u leđa svojim miljenicima na parketu. Igrači su prepoznali ljubav i jednako uzvratili. Samo 46 sati nakon teške utakmice protiv Armanija i trećeg poraza u Evroligi, Partizan je pokazao izuzetnu energiju i želju u duelu sa Virtusom. Vođeni Nanelijem i Madarom, već na početku utakmice napravili su veliku prednost. Igrači su ostali skoncentrisani tokom cijele utakmice i nisu dozvoljavali Virtusu da se vrati u meč. Za razliku od utakmice protiv Armanija, trener Obradović je ovog puta koristio i mlade igrače sa klupe. U znak zahvalnosti, Vukčević i Koprivica su pružili izuzetno dobru partiju.
Na poluvremenu je najbolji igrač utakmice, Džejms Naneli, prokomentarisao navijanje i rekao da su navijači izvrsni i da zbog toga i igrači moraju biti.
Izvrsni su i bili.
Ubedljiva pobeda protiv jakog rivala jeste usrećila navijače, međutim ono što mi je “zapelo za oko” svakako je stav igrača tokom cijelog meča. Borba do poslednjeg trenutka utakmice iako je semafor pokazivao +18 za crno-bele, pokazala je koliko igračima znači ova pobeda,.
Nakon poslednjeg sudijskog signala započelo je slavlje sa navijačima. Džejms Naneli je dohvatio zastavu, a Matijas Lesor zapevao “Volim ga k’o oka dva”.
Od poslednjeg puta kada je moj klub slavio u Evroligi, prošla je skoro decenija. Kada neku pobedu čekate toliko dugo, sa svakim novim porazom i padom, želja za njom se udvostručuje. Stoga je pobeda nad Virtusom za mene mnogo više od pozitivnog rezultata u košarkaškoj utakmici. Obzirom da “realnost nije briga na koju se obaziremo”, ova pobeda daje nadu u povratak “Partizana mog detinjstva”.
Kada stavimo po strani navijačke afinitete i sagledamo realno situaciju, ova pobeda verovatno neće biti simbol velikog povratka Partizana. Niti trenutak kada se sreća okreće i crno-beli nastavljaju tamo gde su stali prije svih ovih loših godina, to ne umanjuje njen značaj. Ona je tu da bude podstrek za iduće pobede. Da daje vetar u leđa i nadu da tim sa svim svojim problemima može da se nosi sa najboljima. Pred Partizanom je izuzetno duga i naporna sezona. Skraćen roster i povrede već su ostavile uticaj na ekipu. Kako će tim u nastavku sezone da se nosi sa svim barijerama koje će se naći na putu, ne možemo znati.
No, ono što znamo i što je sigurno, jeste da će ekipa iza koje stoji najtrofejniji evropski trener i najbolja publika na svetu učiti sve što je u njenoj moći da se nosi sa izazovima koji je očekuju tokom sezone.
