Mihajlo Marković
Na drugačiji i sa stanovišta uobičajenih događaja takve namene nesvakidašnji način, Partizan je predstavio sastav za narednu sezonu. Svima poznati “Dom sindikata” bio je poprište specifičnog spoja umetnosti i košarke, tradicije i istorije beogradskog kluba, ali i zacrtanog puta za budućnost.
Kažu da se od prošlosti ne živi i da je stara slava često pogubna. Teško je ponoviti već učinjeno, to je delo odabranih čija duša i telo zaslužuju mesto pod suncem ili bar večno prisustvo u srcu Partizanovih navijača. A nekada je upravo dolazak do njihovog poštovanja važniji od bilo kog trofeja. Nemoguće ih je slagati i prevariti, jer emocija ne poznaje granice i ne pita za cenu uloženog i datog. Košarkaški teren je za verne simpatizere pravo (i jedino) merilo vrednosti, a tribine stvar opšte kulture.
Nešto što odražava i pokazuje elementarnu pristojnost, za mnoge i porodičnu tradiciju. Međutim, atmosfera koja se stvara u pomenutom okruženju, iako jeste za sve, dokazano nije za svakog. Previše je tu odricanja, borbe sa sopstvenim očekivanjima i tuđim razočarenjima. Pomešana osećanja strasti za pobedom i straha od suprotnog ishoda daleko su od zdravog pristupa i nose sa sobom ozbiljne posledice posle kojih ništa više ne može biti isto.
Ukoliko se pak, neuspesi dogode onda se postavlja logično pitanje kako dalje, s obzirom da u Partizanu nema sredine. Ili ste na vrhu ili u mrklom mraku. Potrebno je da odgovor stigne ubrzo, ako situacija nalaže i u vidu potpunog remonta, a svakako promenjene hijerarhije i prevashodno hemije čiji je DNK ključan. Bez sveže krve nema ni instant rezultata. Pre bezmalo godinu dana, Željko Obradović i kompletan stručni štab pokušali su da nastave tamo gde se stalo u Madridu, u noći gde je otišao jedan tim i celina koja je čitave sledeće godine bezuspešno tražila reprizu. Snimalo se iznova, dodavali glumci i ređali kadrovi, ali nijedan sa pozitivnim odjekom i epilogom. Gluma je bila štura, scenario viđen i dobro proučen od strane protivnika, publika vidno nezadovoljna i nemoćna da išta učini i popravi. Fijasko u finalu regionalnog šampionata poput kulminacije konstatovao je zvaničan razlaz sa gotovo čitavom ekipom.
Analiza prelaznog roka prikazana je kroz pero kolege Jovana, a kompletan tekst se nalazi na portalu. Poslednji mohikanac i preživeli mornar nasukanog broda je bio Balša Koprivica, ujedno momak koji je sa Obradovićem i stigao pre četiri leta. Ostatak posade otplovio je u mirne luke, ukrcavši se na bezbrižnija putovanja, neminovno prihvatajući razlaz i prilično lošu godinu iza sebe. Kupljena karta za odlazak iz Beograda značila je karijeru sa znatno manje stresa od brodoloma i brige od jakih vetrova. Međutim, simbolizovala je i kraj scenarija u tri čina, odnosno početak pisanja nove priče i formiranja novih glavnih aktera.
Rukovodstvo kluba odlučilo je da nakon objavljivanja potpisa Marinkovića, Lundberga i Nilikine izvrši zaokret, prestane sa oglavašanjem i sačeka finiš avgusta – jučerašnji dan kako bi se predstavio sastav. Istini za volju, navijači su svakako saznali imena pojačanja dosta ranije i uglavnom bili upoznati sa pojedincima. Što se tiče konkretnog dođaja, on je poslužio kao ceremonija za sebe. Polazeći od dočeka košarkaša u holu doma, preko priličnih redova za prisustvo specifičnoj manifestaciji pa do izvedbe zrenjaninske filharmonije, okupljeni u sali u nepuna dva sata programa doživeli su svojevrsnu pripremu za utakmice. Pevali su poznate pesme, skandirali svojim ljubimcima, možda se i identifikovali sa određenim igračima. Deluje da su Dvejn Vašington i Ife Lundberg ostavili najjači utisak, a u prilog govori podatak da su obojica došli i par dana pre zvaničnog okupljanja.
Naravno, nije to ono što se vidi u Areni niti je realno govoreći moglo da bude, shodno pratećem ambijentu i učesnicima. Kako god, mimo isključivo umetničkog aspekta, događaj je poslužio i kao još jedan marketinški potez i u organizacionom smislu korak više ka trogodišnjoj licenci Evrolige. Muzičko – scenski spektakl nazvan “Crno – bela simfonija” podelio je mišljenja gledalaca, ali i okupio dvocifren broj igrača koji će za nepunih mesec dana braniti boje Partizana.
Nedostajao je Karlik Džons čiji je let kasnio, prema komentaru upućenih iz opravdanih razloga. Udarna igla i prva violina reprezentacije Južnog Sudana trebalo bi da se pojavi na današnjem treninigu, otvorenom za novinare. Pored Džonsa, ostaje da se vidi šta se zbiva na poziciji startne četvorke. Predsednik Mijailović je uoči simfonije najavio iznenađenja (navozajući se na glasine oko pojačanja). Navijači su se nadali Bertansu, neki smatrali da će se i Džejms Naneli pojaviti, ali se od svega prognoziranog, prosto rečeno samo tresla gora. Međutim, zbog mirnog sna, a i usled skorašnjih iskustava, valjalo bi da se rodi nešto konkretno, jer se čini da fali “mesa” pod košem, pogotovo u ispomoći centarskoj liniji. Pokuševski i Majk jesu određeni potencijali, ali ne i momci čija pleća u ovom momentu mogu da podnesu takav teret kakav Partizan nosi.
Luka Kostić
