Nikada prisutniji i tako pogrešno utvrđeni narativ da će crno – beli u ovom, prethodnom i svakom narednom prelaznom roku okupiti crème de la crème evropske košarke teoretski lepo zvuči, ali je malčice drugačije u praksi. Evo i zašto.
NIKOME NA REČ
Od povratka Željka Obradovića u matični klub i zatvaranja kruga koji je pokrenut na istom mestu tri decenije ranije, mnoge teme su ipak otvorene. Jedna takva, goruća i neizbežna, svakako se odnosi na aktuelna letnja pojačanja. Partizan je u sezoni za nama doživeo prilično neslavan kraj, čitava ekipa je rasfomirana, te tako najavljen i defacto učinjen potpuni remont. To je uslovilo iščekivanje novih akvizicija i nekog drugačijeg sastava pod dirigentskom palicom trofejnog stručnjaka iz Čačka. Naravno, reč je o transfer periodu, po upaljenim komentarima navijača i intrigantnim tekstovima medija, omiljeni deo godine za mnoge od njih.
Kroz nastupe u Evroligi i stečenu popularnost iskazanu punim tribinama, klub je postao fenomen na tržištu i često primarna meta košarkaških insajdera. Povezivanje masovnog broja igrača sa Partizanom više je od puke slučajnosti i naizgled ekskluzivnog saznanja. Nažalost ili ne, došli smo do faze da je prestiž obelodaniti neku vest i prikupiti masu ljudi, nevažno kakva je pozadina priče i legitimitet izrečene tvrnje. Svesno, zarad klika, svakodneno se mogu pročitati razne informacije u vezi potencijalnih dolazaka, koje se, gle čuda, uglavnom ne obestine.
Danas, pod naletom savremenih sredstva komunikacija, društvenih mreža i vrlo praktičnog načina da se nešto čuje, svako će dobiti svoju porciju kolača – senzacije za njegove uši. Ono što je dobro pitanje jeste od kakvih je materijala taj dezert napravljen. Pokvarena ili loše ispečena torta, iako lepa na oko, nikome ne treba i brzo će se pretvoriti u predmet odbacivanja. Opet, sa druge strane kvalitetno napravljena poslastica, uvek će se dobro prodati, bez obzira kada i kome se plasira. Stoga, u vremenu gde se ljudi menjaju poput reči, a za iste se ne mogu držati, nedostatak prave konstante – proverenih objava jasno se uočava. Poverenje je ključ uspeha, mada je utisak da se ono danas lako stiče i još teže održava. Dovoljna je samo jedna tačna vest za neslućene visine, odnosno jedna greška koja će vas baciti u ambis.
Razlika pomenutih esktrema je prilično mala, da bi se mogla pronaći zlatna sredina i uspostaviti balans. Jednostavno, nužda je opredeliti se za neku od opcija i očekivati da će baš ta izabrana pogoditi u metu. Istina, nije da ih nema – grčki i turski izvori, španske pikanterije, šta tek pričati za domaće medije. Takva količina konkurencije i borbe za slavu, čini se, nije viđena ni u Fergijevom Junajtedu, stim što je Škot bar uzvraćao uspesima. Čime navedeni insajderi odgovaraju za sopstvena saznanja znaju oni koji ih prate, kritikuju i podržavaju, ali je činjenica da odgovornosti izostaju, što je možda i suština kako bi opstajali na medijskoj sceni. Suprotan scenario bi verovatno počistio dugo naslaganu prašinu koja se ekspresno diže i uslovljava alergijske iricitacije nakon svake pompezne najave.
VIDIM TE SVAKI PUT KAD SKLOPIM OČI…
Hteli to da priznamo ili ne, ključ sadašnjeg medijskog izveštavanja jeste senzacija – ekskluziva po kojoj će neki portal steći gledanost i kasnije opet zavredeti dodatni priliv čitalaca. Kamere mobilnih telefona stalno su upaljene, a prsti za izbacivanje tabloidnih tekstova pripremljeni. Čak, oni o kojima se piše, akteri sa pozornice često prihvataju ulazak u takvu igru i pružaju ruku saradnje. Nemojte se iznenaditi ako članovi rukovodstva prilikom dogovora sa igračima namerno biraju atraktivne lokacije gde će biti primećeni. Pre koje veče je Filip Petrušev viđen u prestižnom beogradskom hotelu u društvu sporskog sektora Crvene zvezde, danas to može biti neko iz suprotnog tabora, prošle godine Nikola Mirotić je na aerodromu “potpisao” za crno – bele, da bi posle konstatovao drugačije. Na kraju, kako ono kažu, pregovori su živa stvar, a dugo i netrasparentno oglašavanje obično dovodi do mrtvila.
Naravno, najbezbolnije bi bilo sačekati zvaničnu objavu kluba i tek onda prokomentarisati nečiji dolazak. Reklo bi se i najpoštenije, jer je to i funkcija iole ozbiljnog kolektiva kom pripadaju beogradski Večiti. Međutim, s obzirom da ovde, a i generalno, verne pristalice više veruju pojedinim fan stranicama i od njih dobijaju proverene informacije, oglašavanje klubova predstavlja čisto protokolarni deo posla, onda kada je sve već poznato i jasno. Zašto je to tako, procenite sami. Krivca možemo tražiti upravo u klupskim prostorijama, odakle, reklo bi se, polaze informacije vezane za određene igrače. Dok se okolnosti ne promene, ne treba se čuditi što svi gledaju u pravcu instagram neba čekajući da padne koja bomba prelaznog roka i tako izazove rekordnu čitanost.
Elem, pošto su potvrde ekskluziva ređe od halejeve komete, sasvim je legitimno zapitati se da li je ostala još neka zvezda padalica koju će Partizan pokupiti ovog leta. Mario Hezonja bio je viđen u crno – belom dresu, puštao se Boris Novković na svim dostupnim platformama, razmišljalo kakav će odnos stvoriti rođeni Dubrovčanin sa beogradskom publikom. Ispostavilo se da je hrvatski reprezentativac produžio ugovor i zadužio boje Reala do 2029 – prevedeno toliko je blizu bio Partizana, da će se zadržati u Madridu malteno do kraja karijere. Majk Džejms koji već drugo ili treće leto prelazi kod Željka Obradovića, takođe je obnovio ugovor i tako očito okončati evropsku odiseju u Monaku. Lorenco Braun, poput Kostasa Slukasa, nije mogao da odbije ponudu Dimitrisa Janakopulosa i pridružio se fenomenalnoj bekovskoj liniji Panate. Obojica, da podvučemo, trebala su, u različitim sezonama, da predvode napad Partizana.
Šta nam prethodni pasus govori? Partizan svakako jeste osnažio sopstvene resurse, finansijske i ljudske. Dospeo je u vrh kontinentalne košarke, tačnije vratio se na staze stare slave, zasluženo i opravdano. Međutim, kao i nekada, u eri Duška Vujoševića i istorijskih dostignuća, klub dovodi opet pojačanja ispod radara, van ogromne medijske pompe i kurtoaznih nagoveštaja. Postoji plan, stremi se ka cilju, raspolaže dostupnim materijalima i od njih gradi temelj za velika dela. Naravno, tada pre nekih petnaestak godina, ni upola nije vladala neman zvana insajderi, ali je i bilo sasvim razumljivo da se neće angažovati rafinirana imena vredna takve senzacije.
Danas je to potpuno drugačije, svedeno na stanje krajnje sumanutosti. Daleko da su budžeti slični, nisu uopšte. Međutim, suština je potpuno identična – i tada i sada, Partizan ne može da se rve sa mnogo bogatijim i dominantnijim rivalima na tržištu, poput Panatinaikosa ili Barse. Hijerarhija moći je davno definisana i tu nekog epohalnog pomeranja nema. Kakav će izgled ekipe biti zavisi od puno više faktora, pa tako cilj često i ne opravdava sredstva. Pogledajte Janakopulosa, saberite koliko je godina na mestu vlasnika kluba, koliko je novca uložio i potrošio, a kada mu se tek na pravi način to vratilo.
Svakako, zasluge za ovakav položaj crno – belih u medijskim krugovima imaju i navijači. Sumnjam da bi Bo Mekejleb, sa svojih 181cm, pronađenu u turskom Mersinu, mogao danas da se apostrofira kao bombastični potpis, iako je to kroz igre apsolutno dokazao. Štaviše, zamislite da, hipotetički, u Željkov Partizan dođe omaleni Ti Džej Šorts, slične konstitucije i pristupa poput Mekejleba – kakve bi se tu tek predrasude odjednom pojavile? Dovoljno je da se pogledaju komentari na poslednje akvizicije i da bude jasno kakav je odnos želja i realnosti.
Zapravo, koga je to Obradović doveo u svom drugom mandatu, a da se sa punim pravom može okarakterisati bombom prelaznog roka? Okej, Zek Ledej i Kevin Panter jesu izazvali očekivanu euforiju, upravo, jer se ni na kraj pamet nije prognozirao takav start transfer perioda i to ekipe koja će se takmičiti u Evrokupu. Ipak, sve nakon toga, ukljujući i ovo leto, smešteno je pod istu krošnju. Reč je o momcima vidljivog potencijala, ali slabijeg razvoja i prilično neodređene karijerne trajektorije. Lako je, iz tekuće perspektive, analizirati Egzumov ili Lesorov napredak.
E TADA SE PALI MAŠINA…
Setite se sa kakvim su pedigreom došli obojica; Matijas otpušten iz Makabija i već dobrano zagazio u mutne vode profesionalne karijere koja je obećavala puno i Dante Egzum, osakaćen povredama, potpuno promašene uloge i vrednosti u Barseloni. Aleksa Avramović, stigao je iz Estudijantesa, sada španskog drugoligaša. Džejms Naneli i Janis Papapetru, slično kao Lundberg ili eto Bonga jesu iskusni evroligaški kalibri, mada realno gledano, daleko od vrhunskog, klasnog statusa za kojim crno – beli simpatizeri žude.
Osećaj vernih pristalica da odlaze u halu gde će ljubamci na terenu dati poslednji atom snage za crno – beli dres, mogao bi da se vrati u njihove misli sa trenutnim formiranjem sastava. Jer, kada se radi o beogradskim Večitima (nebitno koga voleli), nije dovoljno dati koš. Potrebno je to učiniti sa stilom, tako da se svaki čovek sa tribina identifikuje i prepozna sebe u tom potezu. Jedno bacanje u reklame i odrana kolena kao posledica toga, dok se u pozadini čuju uzdasi i oduševljenje, nekada puno više vrede i više donose od hajlatsa koje će obeležiti kamere Swish Cultures – a. To kako vas fanovi zapamte i steknu mišljenje, a ovdašnja publika pored svih nakadaradnih trendova i dalje poseduje elementarno košarkaško obrazovanje, nije za poređenje i diskusiju. Jednostavno, ne može da se smisli, može samo da se doživi.
Ono što je činjenica, jeste da će uprava, zarad viših dometa i upozorenja od prošle sezone, morati jednom pojedincu ponuditi unosniji ugovor. Cene su skočile i iako zvuči kao uvod u makroekonomsku analizu, zaista je frapantno za koje novce igrači potpisuju i dogovaraju saradnju. Sigurno da je primarna meta Čima Moneke. Dođe li on ili neko drugi sličnog statusa i kvaliteta, Obradović će imati sa čim da radi, a navijači čemu da se nadaju. Na kraju, koliko para – toliko muzike.
