Fredi Haus: Sada ću u Beograd morati bez mog Dekija

Celi košarkaški svet žali prerani odlazak velikog igrača, trenera i pre svega velikog čoveka, Dejana Milojevića. O svom velikom prijatelju Dekiju, za Mozzartsport je govorio Fredi Haus.

“Nisam siguran da ljudi znaju koliko mi je Dejan bio značajan. Pravi prijatelj koga sam uvek mogao da pozovem. Pre samo nekoliko dana smo razgovarali telefonom, a baš juče sam ga pominjao u razgovoru sa prijateljima, kako na NBA utakmice idem samo zbog njega kada Golden Stejt dođe u Dalas. Utučen sam zbog njegovog preranog odlaska. Zvao sam ljude iz Golden Stejta pošto imam nekoliko prijatelja, jednostavno sam odbijao da poverujem da je istina da Dekija više nema” rekao je nekadašnji as Partizana, pa se prisetio vremena dok su on i Deki bili veliki rivali na parketima ABA lige:

“Sećam se kao da je juče bilo. Prvi meč protiv Budućnosti. Ljudi mi pričaju o nekakvom srpskom Čarlsu Barkliju. Mislim se u sebi, sad će taj tip da vidi šta ja umem. Međutim, onda shvatim da će njega da čuvaju Nenad Krstić i Kosta Perović. Kako prolazi utakmica Dejan nam iz napada u napad daje poene, imao sam osećaj da se i ne umara. Onda je trener Dule prišao meni i rekao da moram ja da ga sačuvam kako znam i umem. Čoveče… kad se setim tih duela. Kao planina da me udari. Nema jačeg od Dejana Milojevića, a teško da je neko i bolji čovek od njega”.

Iako su poznanstvo započeli kao suparnici, veoma brzo su se sprijateljili. Ističe Fredi kako je ljudima bilo teško da poveruju u to: “Pošto smo bili rivali, ljudi nisu verovali da smo prijatelji, ali ja sam hteo da naučim od njega, a on je tada pokazao nesebičnost. Podelio je znanje koje ima već tada. Znao sam da je posebna osoba i da ima potencijala da bude veliki trener. Uveren sam da bi vodio neku NBA ekipu jer ima sve što je potrebno za tako nešto. Zna kako sa ljudima, nikada vas ne laže. Znate, puno je licemera u današnjem svetu. Jedno kažu, drugo misle, treće urade… Deki je bio potpuna suprotnost. Kada kaže nešto znaš da je to to. Kao u kamen uklesano. Ono što on kaže, to i uradi. Kasnije smo i u Španiji bili saigrači i pravi prijatelji”.

Prisetio se Amerikanac još jednog velikog prijatelja iz Srbije koji nas je nažalost prerano napustio: “Isto ovako sam se osećao kada je preminuo Gru. Kao brat mi je bio. Dejan takođe. Mnogo dobrih ljudi sam upoznao dok sam igrao u Srbiji i zaista sam privilegovan da imam puno prijatelja, ali najbliži sam bio sa Gruom i Dejanom. Veliki ljudi, mnogo će mi nedostajati”.

Malo je falilo da nekadašnji saigrači Valensije sarađuju i kao treneri.

“Otkriću vam sada nešto što nisam pričao. Tokom godina stalno sam sa Dejanom razgovarao kako želim da sa njim ponovo kročim u Pionir na utakmicu Partizana. Da dođem u Beograd i setim se svega. On je međutim imao drugačiju ideju. Kada je postao trener Mege hteo je da i ja dođem i budem deo stručnog štaba. Rekao mi je: “Fred, dođi da mi pomogneš oko odbrane”. Moram da priznam da sam ozbiljno razmišljao, ali na kraju nisam mogao. Imao sam porodični problem, veoma bitna osoba u mom životu je imala rak, nažalost je preminula i rekao sam Dekiju da jednostavno ne mogu da se fokusiram na košarku”.

Iako do saradnje nije došlo, Dejan se ubrzo preselio u Ameriku, pa su prijatelji imali više prilika da se viđaju: “Bio sam presrećan kada je došao u Golden Stejt. Kada god Voriorsi dođu u Dalas, Dejan pozove mene i mog sina da dođemo na utakmicu. Uvek se posle toga ispričamo, odemo na večeru. Jednostavno Dejan je bio takav lik, nekako uzmeš zdravo za gotovo njegovu velikodušnost. Tek sada kada ga nema shvatam kakav je on čovek, uvek otvoren, dobre duše, odvajao je vreme za svakoga. On je starog kova bio. Kod njega stvari idu ovako. Na prvom mestu porodica, na drugom prijatelji, pa tek onda gleda sebe. E to je Dejan Milojević. Možda će ga svi pamtiti kao neverovatnog košarkaša, što on definitivno i jeste bio, ali ja ću ga pamtiti kao prijatelja koji je uvek bio spreman da razgovara, pronađe vreme za ljude”.

Razmišljao je Fredi i o kumstvu sa Milojevićem: “Jednom sam se našalio sa Džikićem kada mi je otkrio da mu je Dejan Milojević kum. Pomislio sam, to mora da je dobar čovek onda. Možda ga i ja pozovem da i meni bude kum kada se budem ženio. Verujem da bi istog sekunda prihvatio” govori Fredi pa ističe da ga je Dejan savetovao i kada su poslovne odluke u pitanju: “Deki je mislio da Miško treba da mi bude agent, da bi mi mnogo pomogao, ali ja kakav sam bio, stalno sam negde jurcao, nikada nisam imao vremena da razmislim o tome. Verovatno je Dejan bio u pravu. Ko zna šta bi bilo da mi je Miško bio agent? Samo još jedan primer na koji način je Milojević razmišljao kada su prijatelji u pitanju”.

Javljanje Fredi završava na posebno emotivan način:

“Hteo sam sina da dovedem u Beograd, da sa Dejanom idemo na palačinke. To mi je bila omiljena hrana u Beogadu,želeo sam da moj sin sve to iskusi, da dođe na utakmicu Partizana. Sada ćemo to morati bez Dekija. Plan mi je da narednog januara dođemo na utakmicu Evrolige. Zvaću ljude iz kluba za ulaznice”.