Miloš Nikolić
Kapiten beogradskog Partizana, Kevin Panter, govorio je za portal 24sedam. Intervju prenosimo u celosti.
Kapiten crno-belih nije drugačiji samo na terenu, a to sa terena je sve samo ne slučajnost. Spremite se na dugo čitanje.
Navijačima Partizana ne treba predstavljati Kevin Panter, baš kao ni ljubiteljima košarke. Poznat je svima njegov put, poznate su fanatične radne navike, najveće moguće ambicije, kao i sve košarkaške veštine.
Nije to sve, naravno.
Partizan je prvi klub u kome je Panter u profesionalnoj karijeri proveo više od jedne sezone. Prvi put da je odradio dvogodišnji ugovor, pa onda sa istim klubom potpisao još jedan dvogodišnji. I planira da ostane do kraja. Sve to navodi na prilično očigledan zaključak da su mu crno-beli, Beograd i Srbija prilično bliski i da je pronašao sebe.
Panter i sam to kaže u Novogodišnjem intervjuu za 24sedam, u kome je spontano otkrio i mnoge druge stvari.
Iako intervjui za Novu godinu ipak ne služe za aktuelne stvari, jedna tema prosto nije mogla da se zaobiđe: serija nepredviđenih poraza u AdmiralBet ABA ligi, i to od klubova koji su očigledno i nedvosmisleno po kvalitetu slabiji od Partizana.
Ipak, malo o aktuelnostima
Pitanje je vrlo prosto: Kako i zašto gubite takve utakmice?
– To je stvarno dobro pitanje. Stvarno, stvarno dobro pitanje. Jedna stvar kod ABA lige, odnosno, kod košarke, jeste da morate da shvatite – protiv koga god da igrate, mentalno morate da budete prisutni sve vreme. Stalno morate da budete 100 odsto fokusirani, bez obzira protiv koga da igrate. Mislim, može da se kaže da je u pitanju mešavina stvari, kao što su povratak sa puta od nedelju dana, može da se kaže svašta, ali i dalje nije izgovor. A naša situacija – iskreno, nema opravdanja. Izgubili smo od Zadra u gostima – to ne sme da se dešava. To je prosto tako. Može da se priča “zbog ovoga, zbog onoga”, ali mi smo svi prihvatili to (da ne smeju da se gube takve utakmice). Nema izgovora, moraš da uradiš svoj posao… Trener kaže jednu stvar, a to je da treba da imaš poštovanja prema sebi. Toliko je prosto: ako imaš poštovanja prema sebi, to će eliminisati određeni broj stvari koje mogu da se dese. Toliko je prosto.
Kao što znaš, navijači nisu racionalna bića, pa tako ne samo da znaju sve o sportu, pripremi utakmica, taktici i skautingu, nego se razumeju i u psihologiju, pa je tako kod solidnog broja navijača prisutno mišljenje da određenu grupu igrača u Partizanu ABA liga prosto ne zanima. Kako bi razbio takvo mišljenje.
– Lako je bilo kome da priča bilo šta kad ne igra košarku i ne razume koliko napora, mentalnog i fizičkog, ulažemo u ovu igru. Ne zanima me šta bilo ko priča o tome, pogotovo ako niste u našoj koži. Nemam komentar na to. To se dešava kada ne radiš svoj posao i ne pobeđuješ takve timove, onda daješ prostora ljudima da pričaju takve stvari. I vraćamo se na to da moraš da odradiš svoj posao.
Uloga lidera
Sada si kapiten i to ne samo da nosiš traku. Trener te je više puta hvalio, javno je rekao da nije slučajno tebe izabrao za lidera i da niko kao ti ne ume da postroji igrače. Da li su ti te liderske osobine urođene ili je to nešto što se uči.
– To je stvarno dobro pitanje. Ludo je i ne govorim da je to razlog zašto je to tako, ali otac mi je od malena govorio “nemoj nikad da budeš sledbenik”. On mi je uvek to govorio. Iskreno… Ne znam, da budem iskren. Iskreno, zaista ne znam. Imao sam sreću da igram sa dosta veterana kroz karijeru, posebno u Milanu: Kajl Hajns, Điđi Datome, Ćaćo, Malkolm Dilejni… Naučio sam dosta od njih: kako čitaju utakmicu, kako se spremaju za utakmice i takve stvari. Ne znam, tu sam i pokušavam da pomognem. Bio sam na obe strane ograde: bio sam mlad igrač koji pokušava da dođe na vrh u svim aspektima košarke. A sada sam na drugoj strani i imam drugačije razumevanje o svakom položaju u kome je igrač u mom timu, bez obzira da li je igrao mnogo ili nije igrao uopšte – bio sam u svakom elementu toga ranije u životu. Mislim da me ljudi više slušaju. Mislim da radim dobar posao prenošenja stvari i razgovora. Mogu da ti objasnim da razumeš bez urlanja i vikanja i da te u isto vreme zadržim mirnim.
Možda nije pravi izraz, ali da li uživaš u toj ulozi? I da li ti dolazi prirodno?
– Jeste prirodno, ali mogu da ti kažem da umara. Može jako da umori, jer osećam da nekad ljudi zaborave da sam i ja takođe čovek, da sam i ja ljudsko biće. Ni ja nisam savršen. Ali, sve to je deo posla. Ne osećam da radim nešto zbog čega mi je neprijatno, radim prirodne stvari. Ako vidim da mogu da ti pomognem, pomoći ću ti.
Da, to je kletva lidera – ako umeš, svi te rado prate, ali se opuste i očekuju da ih ti vodiš.
– Tačno. Nekad može biti i previše, ali tako je kako je. To je za mene biti lider… Ljudi kad me vide, vide da sam miran više nego bilo šta drugo. Ne pokazujem previše emocija. Mislim pokazujem, ali ne urlam i ne vičem, jer moraš da razumeš, moram da volim i pomognem da grupa momaka oko nas uvek bude zajedno. Moram da zadržim prisebnost i da budem siguran da znam sve vreme šta se dešava, da mogu da prenesem poruku trenera. Ako on priča na jedan način, ja možda mogu na drugi način da prenesem ideju da svi razumeju, tako da moram uvek da budem fokusiran i precizan.
Primer toga…
– U jednoj utakmici, Pi-Džej je izgubio loptu, a trener je “odlepio”. Ja sam otišao do Pi Džeja i fizički sam ga odgurnuo, došao do trenera i rekao mu “ja ću da mu objasnim”. I onda se trener malo smirio i rekao je sve je dobro. Takve male stvari mnogo znače na duže staze. Ali, prepoznati tako nešto u tom trenutku, pred 20.000 ljudi, zato moram da budem miran, a ne emotivan i prepušten trenutku i emocijama i svemu.
Beograd – dom daleko od doma
Često se može čuti da ste pronašli dom u Beogradu, da li je to tačno i važi za tebe?
– Iskreno, nikad nisam imao dvogodišnji ugovor u karijeri. Prvi put sam to uradio ovde, prvi put sam u karijeri bio negde dve godine, a ovo mi je treća. Da se ne osećam kao kod kuće ili da mi nije prijatno, veruj mi da ne bih bio ovde. Imam još godinu ugovora i biće četiri godine. Definitivno osećam atmosferu doma, navikao sam na trenera i na ljude. Igrao sam i za drugi tim ovde, poznajem dosta Srba, stvarno su dobri ljudi, izgradio sam odnose sa mnogo ljudi u gradu i u klubu. Daleko sam od kuće, od mesta odakle sam, ali ovo je najbliža stvar domu. Ovde sam 10 meseci godišnje, važno mi je da budem negde gde mi je izuzetno komforno u svemu. Ne mislim samo na teren, nego i oko terena. To mi je jako važno.
Da li je ta neka posebna veza počela pre dve godine – protiv Huventuda si dao koš za pobedu, a onda se bacio u publiku…
– To bacanje u publiku – poneo me trenutak. Moguće da je tada počela veza sa navijačima. Mada, mislim da sam svuda imao dobru vezu sa navijačima. Da budem iskren, svuda mi je bilo lako da se povežem sa njima. Moj stil igre, veštine jedan na jedan, šutiranje trojki, taj stil ulične košarke, igranje na pravi način, ljudi teže tome. Mislim da je to u pitanju, da budem iskren. Naravno, verovatno sam i dobra osoba, ha, ha. Verovatno je to. Možda.
A osećaš li svu ljubav koju ti navijači daju? Kako to utiče na tebe?
– Ostajem u ravnoteži. Nikad nisam previsoko, ni prenisko, jer znam kako to ide. Bio sam na strani gde te vole i na strani gde te mrze. Nikad se ne zanosim previše u radosti i ne tugujem previše. Razumem koliko me ljudi vole ovde i takve stvari, ali razumem i da bi možda isti ti ljudi pričali najgore stvari o meni. Nisam nikad preterano radostan, niti preterano tužan. Pokušavam da ostanem neutralan.
Ti znaš da bi Partizanovi navijači tebe zamrzeli samo ako bi prešao u Crvenu zvezdu ili na sred sezone pobegao iz ugovora, mada nisam ni sasvim siguran za ovo drugo…
– Ne govorim samo o Partizanovim navijačima, nego uopšteno. Često kao sportista ne znaš ko odakle dolazi ili kakav stav ima. Ne znaš ko je i koga predstavlja. Nekad kao igrač ne znaš ko je pravi navijač, ko se folira ili ko čeka da zabrljaš da ti kaže loše stvari. Nekad može biti teško da provališ ko je ko, ali do sada sam uglavnom imao dobre situacije. Rekao sam, da mi nije dobro ovde, ne bih bio ovde. Volim ljude ovde, porodice, navijače koji su tu godinama i godinama. Za njih imam samo ljubav i poštovanje, za ljude ovde i za prijatelje.
Da li ti je teško da se prilagodiš životu daleko od kuće?
– Nije, stvarno nije. Putujem od kada sam imao 18 godina, kada sam otišao iz srednje škole. To je početak mog putovanja i upoznavanja drugih kultura i bivanja na drugim mestima. Dobar sam u prilagođavanju. Nije lako, ali uvek shvatim kako treba.
Manguparija
U plej-ofu, pogotovo prošle sezone, kada ste igrali u gostima protiv Zvezde, kada ste videli onu atmosferu i naboj i mržnju, ti, Zek Ledej i Džejms Naneli se niste ni malo zbunili. Štaviše, sva trojica kao da ste imali stav “Hajde, hajde, samo napred, najgore što možete”. Vas trojica posebno ste, u nedostatku bolje reči, mangupi, kao da vam nisu strane stvari sa ulice…
– Da, da, da. To je prosto… (Pauza) Iskreno, tako smo skrojeni, takva nam je priroda. Tako sam odrastao, takav sam. Ja sam pas, tako sam odrastao, takvo mi je okruženje, takav mi je karakter. Bio sam u teškim situacijama celog života. Bio sam u ludim situacijama i navikao sam na te stvari, verovao ti ili ne. Osećam se prilično udobno u takvim situacijama.
Ali, niste svi takvi u timu…
– Sigurno. I razumem to, ne bi svako mogao da izađe na kraj sa tim. Može da bude previše. Ja to volim, kul mi je.
Da li se družite vi u timu van terena.
– Prijatelj sam sa svima. (Izlazimo, družimo se) Da, da, 100 odsto.
Znaš šta ne znam, da li ti imaš porodicu?
– Ne, nemam. Znaš šta je ludo, ha, ha. Ljudi iz nekog razloga misle da imam porodicu, ubeđeni su. A nemam ni decu. Ljudi su iznenađeni i šokirani, jer imam 30 godina i nemam porodicu (U Srbiji svakako nisu – prim. aut.). Ne još. U jednom trenutku hoću, ali ne u ovom trenutku.
Partizan i samo Partizan
Da li si nekad mislio da možeš da budeš kapiten Partizana tima koji vodi Željko Obradović?
– Nikako.
Kakve su ti ambicije bile pre nego što si postao profesionalac, ali i pre nego što si došao u Partizan.
– Pre nego što sam postao profesionalac, nisam video sebe u Evropi, video sam sebe u NBA. Moja priča je da je trebalo da budem draftovan, ali sam slomio stopalo. Ništa sad, nema drame. Nisam sebe video u Evropi, nije mi Evropa bila ni na kraj pameti. Onda kad sam otišao i video kako to ide. Kada sam došao u Milan, okej kul. Čak i kada sam došao u Partizan, nisam mislio da ikad mogu da budem kapiten. Da ste mi na početku karijere rekli da ću da budem kapiten dobro znanog Partizana ili za Željka Obradovića, mislio bih da ste ludi. Da budem iskren, nisam tada ni znao ko je to, u tom trenutku mog života. Ali, ponekad ne mogu da poverujem, ali i mogu na neki način. Ali jeste ludo. Zato što toliko rada i vremena ulažem u moju veštinu, svakog dana, čak i leti. Mnogo ulažem u ovo i pre nego što sam postao profesionalac. Posvetio sam život tome da budem sve bolji i bolji. Stvari kao što su biti kapiten su pokazatelj dobrog rada koji sam uložio i što sam ostao to što jesam i što sam ostao dobra osoba, takve stvari. I krug se zatvorio.
Najviše ambicije
I prošle sezone i ove, kad god se priča o ambicijama, svi bez zadrške i stidljivosti govore da je cilj napasti “fajnal for”…
– Uvek. Uvek.
Zamišljaš li sebe kako dižeš pehar Evrolige?
– Ne zamišljam, ali 100 odsto vizualizujete sebe da ste u plej-ofu, da idete na F4. Isto i u ABA, vizualizujete sebe da ste u finalu. Prošle sezone me neko me pitao u jednom intervjuu pred Madrid šta očekujem, ja sam rekao 3:0, to je cilj. To je mentalitet koji treba da imate. Imali smo 2:0 i svako je govorio “pa možete da ih počistite”. A zašto niko nije govorio da možemo da ih počistimo pre početka serije? Morate da imate takav mentalitet. Mnogi ljudi ga nemaju, ne veruju da možete da uradite nešto. A sve počinje pravim mentalitetom. Bili biste iznenađeni kada biste znali koliko daleko možete da idete uz pravi mentalni stav. Da verujete u svom umu, onda će vas život nagraditi. I timu sam rekao da nam je cilj da uzmemo prvu utakmicu i pobedili smo i onda sam rekao da nema razloga da slavimo, jer moramo da dobijemo i drugu, a oni će nas napasti još jače. Morate da nastupite kao da smo izgubili prvu. I onda smo dobili i drugu, tuča na stranu. Brate, moj “majndset” je bio da dobijemo 3:0. Tako sam napravljen. Mislio sam u školi i ranije “Biću NBA igrač”, tako da radim i treniram. Nije uspelo? Onda ću da budem najbolji evropski igrač, da budem najbolji igrač koji mogu da budem. Imao sam sreće da mi se desi mnogo dobrih stvari, ali stav mi je uvek bio takav, čak i kad nisu stvari bile takve kakve jesu i kada nisam uspevao, govorio sam sebi da gledam širu sliku i ne zaboravljam cilj.
Da li je NBA završena priča?
– Nije, samo stvari treba da imaju smisla.
Šta to znači?
– Finansijski. Biću nepristojan – moraš da znaš biznis u koji ulaziš. Igraš na osnovu finansija. Ako si igrač koji je najmanje plaćen, nećeš igrati. Ako si jedan od najplaćenijih, znači da si igrač u koga su uložili, dakle, igraćeš. Moraš da znaš kakav je biznis u NBA. Ako odeš tamo i prihvatiš siću ili potpišeš dvostrani ugovor (omogućava igranje i za NBA tim i za filijalu iz G lige – prim. aut.), onda će i tako da se odnose prema tebi. To je prosto tako. Ako se desi, desiće se; ako ne, neće. Trenutno sam srećan u životu.
Radne navike
Imaš ludačke radne navike. Često vidim kad ulazim u halu, neki mlađi igrači tek dolaze kolima na parking, a kad uđem, ti si već na parketu, radiš svašta… Koliko je to važno za tebe?
– Izuzetno je važno za mene. Dolazim rano da bih doveo sebe u tačno određenu vrstu raspoloženja. Tada ne želim ljude oko sebe. Ne volim da me ljudi gledaju dok vežbam… To je nekako moj mir. Da dođem ovde rano, dok je mirno, sve je tiho, da se dobro oznojim i onda siđem u teretanu i slušam muziku. To mi je izuzetno važno, da dođem u takvo raspoloženje i mentalno stanje. Mentalno stanje je izuzetno važno za mene, za mene je mentalno sve- takav sam i leti. Rano ustajem, bez obzira da li radim sa tegovima ili sam na terenu. Ustajem rano. Ne treniram čak ni sa malim bratom. On igra u Bosni i ne treniram sa njim. Jako mi je važno da sam treniram i ostanem na oštrici.
Uroš Stevanović
