Matijasov Dernière danse u Partizanu

Ono što se poslednjih dana pominjalo i čega su se svi pribojavali, obestinilo se. Matijas Lesor je napustio Beograd i odleteo putem Atine, u Panatinaikos.

Zvanično “merci” Lesoru i njegovoj porodici (jer su i žena i dete period u Beogradu učinili još posebnijim) objavio je Partizan jutros. Potresno opraštanje navijača od Francuza rođenog na Martiniku, u Karibima, udaljenog 8261km od Srbije, pokazalo je da ljubav gazi kilometre. Iako je njegov dolazak krajem 2021. godine najavio još jedno opraštanje famozne ružne prošlosti, teško da je iko verovao u ovakvu sadašnjost.

Teško da je iko verovao, sanjao i mogao da stavi svoju reč u opkladu, da će Lesor postati ako ne jedan od najboljih (mada argumenata svakako ima), onda zasigurno najdražih stranaca u bogatoj istoriji kluba. Zaista prelepa Ibzenova misao da se umetnost življenja sastoji iz večitog pretvaranja ružnog u lepo, u primeru Matijasa je osobito tačna. Crno – bela katarza koju je osetio u prethodnih godinu i po dana govori da se svako može promeniti, i na bolje i na gore, ako pođe prvenstveno od sebe, a ne od drugih.

Lesorova transformacija pod palicom Željka Obradovića, i u igračkom i u ljudskom smislu, zasluženo mu je donela ponudu koja se ne odbija. Prevavši u klub u kom je upravo Obradović napravio dinastiju koju će novi trener Ataman probati da ponovi. Za početak, svodovi OAKE sa potpisom lika i dela košarkaškog maga iz Čačka dovoljan su vetar u leđa.

Biću iskren, očekivao sam da će ostati u Partizanu. Ne toliko zbog odnosa koji je stvorio sa crno – belom publikom koliko zbog njegovih realnih mogućnosti u bilo kojoj drugoj sredini, zvala se ona Grčka, Katalonija ili Francuska. Od oktobra pa zaključno sa serijom protiv Reala igrao je košarku života. U završnici regionalnog prvenstva, videlo se da je opao, pre svega u koncetraciji, možda već tada svestan promene teritorije, ali i načina života i razmišljanja.

Bilo kako bilo, Panata je svakako mesto koje kao i Partizan čeka novo rođenje. Iskreno se nadam da će Lesor pronaći sebe, a i ako ne pronađe, zna gde uvek može da se vrati.

KAKO JE JEDAN ČOVEK PROMENIO MATIJASU KARIJERU (A I ŽIVOT)

Bio je 20. decembar 2021. godine. Pokloni za Novu godinu su već bili u fazi realizacije, a uprava crno – belih je pre svih praznika, svoje navijače obradovala novim pojačanjem. Mnogi su na vest da u Partizan dolazi stameni francuski centar odreagovali sa čuđenjem. Imao je turbulentnu polu – sezonu u Makabiju, potpuno srozanu ulogu, a pre toga se na neslavan način oprostio od Monaka (prodali ga pod izgovorom da nemaju novca, da bi doveli Majka Džejmsa). Doduše, podatak koji je najviše pažnje privukao oku prosečnog srpskog pratioca košarke jeste da je Matijas nastupao za Crvenu zvezdu.

Samim tim, znalo se da više ništa posle potpisa neće i ne može biti isto. Niz prepreka koje su se momentalno pojavile ispred Lesora pokazale su da će za svoje postupke morati da se bori. Jedna strana ga je kudila zbog prelaska u redove večitog rivala, druga opet podržavala jer je izabrao pravi put. Međutim, u suštini, Matijas više nije bio ničiji. Sa nedovoljno brusenim kvalitetom i upitnim samopouzdanjem došao je u kuću čoveka koji je upravo takve slučajeve pretvarao u zlato.

Zapravo šta je bio glavni razlog uspeha i ogromnog uspona? Jednom rečju – poverenje. Izraz koji je svih sezona nedostajao Francuzu, satkanog od emocija, obično gorkog ukusa gde god se našao. Još u crveno – belom dresu on je demonstrirao svoj fizički potencijal, pretežno oslikan moćnim zakucavanjima. Ipak, jedna lasta ne čini proleće pa tako ni jednostavna, prozaična igra Lesora nije bila dovoljna za poimanje koncepta savremene košarke.

Ako je drugi deo prve sezone i protekao u tuzi, druga je takođe bila sadržana od suza, ali samo radosnica. Željko je Matijasu poverio ključeve reketa koji je ovaj suvereno čuvao. Mnogo širi izbor opcija u napadu, sigurnija ruka sa slobodnih bacanja i generalno reona od par metara oko koša, uz već poznat energetski pristup, učinili su Lesora Partizanovim kerberom.

Koliko je bio dominantan govore brojne statističke kategorije. Bio je centar sa najviše poena, skokova i minutažom u čitavoj ligi. Imao je najbolji indeks korisnosti i najduži niz ostvarenih dabl – dablova u sezoni – pored jednog Edija Tavaresa ljudi moji.

Kao kruna fantastičnih osam meseci, izabran je za idealni tim Evrolige i pritom bio u najužoj konkurenciji za MVP – ja, koja ustinu i nije imala nekog značaja kada se malteno od starta očekivalo i pretpostavljalo da će nagrada otići u ruke Saše Vezenkova.

PROČITAJTE NAJNOVIJE NA SAJTU:

NEŠTO LIČNO…

Nije sedmi sprat, mada se često Matijas znao vinuti i više od toga. Kao što je navedeno gore, ulazak u startnu petorku Evrolige predstavlja veliku nagradu Željovog rada sa njim koju je Lesor zasluženo osvojio.

Međutim, ono što se ne merima ni poenima ni skokovima, a što je zasigurno osvojio više od bilo koje nagrade, jesu srca i emocije navijača. Zbog toga sam i naveo podatak (koji je lako mogao biti kamen spoticanja) da je branio boje suprotnog tabora. Popularni Grobari ne samo da su ga prihvatili kao svog, već je vremenom, čini mi se od utakmice sa Efesom u Beogradu, kao ispostaviće se prelomne, on bio redovan gost na tribini posle utakmica. Bilo pobeda ili poraz, umesto u svlačionicu, nastavak večernjeg programa Matijas je imao na južnoj tribini.

Počinjalo je prvo sa širokim osmehom, dizanjem publike, a onda su krenule reči (ne psovke) već raznih Partizanovih pesama. Novinarke lige i televizijskih operatera su morale da ga čekaju za izjavu dok je slavio sa prvim redovima. A onda kada se pojavi ispred kamera, požuruje te iste reportere, jer ga dozivaju navijači. Za kraj, Lesor je tokom februarskih dana stekao i status kuma, što priznaćete, u Srbiji jeste prava čast i zadovoljstvo.