Mihajlo MarkovićKošarkaški klub Partizan je slavio u finalnoj seriji ABA lige i pobedio Crvenu zvezdu sa 3:2 u konačnom zbiru. Nakon deset godina, trofej regionalnog prvaka se vraća u vitrine crno – bele kuće.
Polako otkucavaju poslednji sekundi utakmice i generalno čitave sezone. Uroš Trifunović trči po terenu, izgubivši pojam o saigračima i o protivniku, maše rukama i pokazuje u pravcu navijača. Danilo Anđušić skače sa stolice kao oparen i penje sa na reklamu. Stariji gospodin iz VIP lože približava se klupi Partizana, počinje da grli stručni štab posle čega ga Željko ekstremno besan, sa kameleonskom promenom boje lica sklanja tako da gospodinu padaju naočare. Obradović odlazi do centra i rukuje se sa Duškom Ivanovićem, strategom gostiju, po paljenju dioda na koševima. Više nema dileme, Partizan je šampion!
Tako je bilo na parketu. A tek na tribinama. Spoj svih mogućih ljudskih emocija, lica i karaktera. U jednoj sekvenci od par minuta koja se čekala više od decenije. Mladići sa suzama – muškim najtežim, devojčice i dečaci sa otvorenim ustima do poda, stariji simpatizeri nemog pogleda, i dalje ne verujući šta gledaju i čemu prisustvuju.
Od 22198 zvanično prijavljenih gledalaca, svako je na svoj način i sa svojim posebnim razlogom doživeo sudbonosni čas u kom je njihov voljeni tim došao do dugo čekanog trofeja.
Kapiten Kevin Panter kao nosilac ove ekipe i prvi među jednakima, proglašen je MVP – jem finalne serije i upravo na leđima noseći broj sedam, podigao sedmi rekordni naslov šampiona AdmiralBet ABA lige.
Opšte je poznata fraza da istoriju pišu pobednici. Međutim, ovu Partizanovu istoriju, titulu i ponovni povratak stare slave su između ostalog počeli da pišu i gubitnici ili bolje rečeno – moralni pobednici. Sportski radnici koji u trenucima najveće krize i pada crno – bele kulture i dinastije nisu ostali neutralni i suzdržani.
Da nije bilo tih ljudi koji su igrali i opstajali pred hiljadu tužnih ali prkosnih Grobara, u praznom Pioniru, boreći se sa sistemom koji ih jede i gazi, ne bi bilo ni sada slika iz prepune Arene.
Zašto to pominjem? Upravo, jer Partizan nisu samo trofeji i pobede protiv Reala i Crvene zvezde. Partizan su i sreća i radost, i usponi i padovi, i Željko Obradović i Aleksandar Džikić, i podrška i osuda. Iznad svega ljubav. Kao što kaže stih popularne pesme u izvedbi još jednog simbola kluba sa Topčidera, Dalibora Andonova – poznatijeg kao Gru koji nas je napustio pre nepune četiri godine:
Ja nisam znao šta je ljubav dok te nisam sreo, a sad ti dajem svoje srce, život ceo.
Šta je to što je ove sezone dao i doneo Crno – beli tim?
Kada se podvuče crta posle naporne sezone čiji se kraj nije nazirao, ostaje (igra reči heh) utisak da je uprava kluba primarni cilj ostvarila. Decenijska jurnjava za titulom ABA lige uz direktno spoticanje ka Evroligi je zvanično okončana. Partizan će od jeseni nastupati u najprestižnijem evropskom košarkaškom takmičenju, ne pomoću WildCard – a, mada iskreno govoreći specijalnu pozivnicu zaslužuje i to onu za A licencu.
Svi mogući rekordi koji su mogli da se obore, na prostoru regiona i čitavog kontinenta oboreni su. Od sezonskih karata, broja navijača na jednoj utakmici do ukupne brojke u sezoni koja je je prešla pola miliona ljudi. Ako bismo napravili poređenje sa državom, skoro 3/4 Crne Gore ispratilo je mečeve Partizana od oktobra do juna.
A zašto se uostalom košarka igra, ako ne zbog navijača i svih ljubitelja ovog sporta?!
PROČITAJTE NAJNOVIJE TEKSTOVE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/nova-zvezda-je-rodena-vembanijama-krenuo-putem-koji-su-utabali-dankan-robinson-i-parker/
- https://flouter.rs/partizan-i-zeljko-obradovic-formula-uspeha/
Na svakom polju, igračkom, ljudskom, rezultatskom i organizacionom, Partizan je položio ispit. Odnos koji je stvoren između igrača, kvalitativno i kvantitativno, kako u pogledu zalaganja na terenu tako i van terena biće za primer budućim timovima, Partizana i svakog drugog kluba. Sigurno da će se i za deset godina pamtiti kucanja Dantea Egzuma, trojke Kevina Pantera, čudan ali često ubitačan šut Zeka Ledeja. Međutim, još će više i duže ostati u sećanju njihove pesme sa navijačima, podrška koju su pružali uzajamno i krajnji rezultat kao plod svega toga.
Svakako da za neke stvari uvek ostaje žal – serijo sa Real Madridom, u tebe gledam. Ako ništa, bila je to velika škola za igrače, navijače i verovatno samog Željka Obradovića. Već od oktobra imaće priliku da nauče na greškama i odu korak napred.
Luka Kostić
