Mihajlo MarkovićEpoha Duška Vujoševića u Partizanu bila je, između ostalog, prepoznatljiva i po specifičnom pristupu igračima. Pokloni u vidu knjiga su najbolji primer toga. Ne znam da li istu strategiju sprovodi i Željko Obradović, ali bi se igra Džejmsa Nanelija lako mogla manifestovati u nazivu klasika Ernesta Hemingveja “Starac i more”.
Poverenje je nešto što se najteže stiče i najlakše gubi. U sportu pogotovo. Dovoljan je jedan potez, šut, promašaj ili pogodak da potpuno promenite sliku o sebi. Kako u vašem srcu, tako i u srcima svih onih koji vas gledaju i pasionirano navijaju za vas. Džejms Naneli ima 32 godine. I veruje u sebe. Verovao je i kada je promašio odlučujuće slobodno bacanje protiv Baskonije kao i kada je sam rešio Virtus u Beogradu. Pitanje je ipak da li su ostali verovali u njega?
Živimo u društvu gde svako, stručan ili (uglavnom) nestručan može da komentariše šta god mu padne na pamet. Društvene mreže, internet, na kraju i nikada veća dostupnost u medijima nam to omogućava. Ima ljudi koji kritiku dožive negativno, još više se raspadnu, mentalno propadnu. A opet postoji i ta druga grupa – “ljudski zid” koja sve napade odbija i štaviše, posle tih napada biva još snažnija.
Vratimo se sada malo gore i ponovo pomenimo poverenje. Okej, jasno je da Naneli pripada ovom drugom sloju “ne može mi niko ništa, jači sam od sudbine” ljudi. Međutim, da li mu pored njega samoga i drugi u okruženju veruju? Prvenstveno, Željko Obradović. Da mu ne veruje i ne zna njegove kvalitete, da li bi ga uopšte dovodio u 32. godini u Partizan? Ko je pogađao ekstremno važne, clutch šuteve u Feneru, posebno u šampionskoj sezoni? I ko to isto radi sada u crno – belom dresu? Ali naravno, kada pružite ruku crno – beloj strani i postanete njen član, morati znati jedno. Da taj život često nije lak.
Tako je ove sezone bilo momenata kada Džejms uopšte nije ni ulazio na teren. Presedeo je gotovo čitavu utakmicu protiv Makabija u Izraelu i Monaka u Areni. Protiv Albe je propustio par otvorenih šuteva i odmah izašao iz igre. U sledećem duelu, u Splitu, postigao je 18 poena uz koš u poslednjoj sekundi, za trijumf. Možda je to i najbolji pokazatelj lika i dela Amerikanca iz Kalifornije, grada San Hozea.
EGOMANIJA(K)
Istrošen, prestar, preskup. Čuli su se poneki komentari tokom leta, a mnogo veći i češći komentari u novembru i decembru. Nanelijeva igra je bila sporadična, partije jednocifrene, a konstantnost nije postojala. Njegovo stanje kao da je ispratio i čitav tim. Slabo, bledo i neuobičajeno tiho izdanje Džejmsa i celokupne ekipe. Kvalitet, iskustvo i trofeji jesu lep zalog, ali kada realnost govori drugačije – niko te neće pitati šta si bio spreman da uradiš pre dve godine, već šta možeš sada.
“Pritiska nema u košarci, ja ga bar ne osećam. Znam koliko vredim. Kakav sam šuter i zašto sam ovde.” Izjavio je Naneli na “Media deju” uoči nove sezone. Nakon još jednog, poprilično fatalnog poraza u Lionu, u svom stilu je buntovno odgovorio da se slična s***a više neće događati.
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/partizan-je-neverovatan-tim-pobeda-protiv-aktuelnih-prvaka/
- https://flouter.rs/tip-dana-alijanc-trst-redo-emilija/
U sledećem duelu protiv Efesa u Beogradu, u meču koji je možda i doneo starog Nanelija i stari osećaj Partizanovih pobeda, upravo je on pogodio odlučujući šut. Možda njemu to nije predstavljalo novo rođenje. Evidentno košarku posmatra kao zabavu, posao koji, gde god da ga radi sa ogromnim samopouzdanjem i lakoćom. Ipak, deset i koji kusur hiljada navijača u Areni (sve zajedno sa Markom Vlahovićem) jesu osetili vaskrsenje, i u sportskom i u duhovnom smislu.
Protiv istog tog Efesa, aktuelnog dvostrukog prvaka Evrope, u Istanbulu, Džejms je postigao 16 poena uz 4/6 za tri poena. Skoro svaki pas koji je dobio pretvorio je u sigurne koševe, posebno u situacijama kada se lomila utakmica. Trijumfom u četvrtak Partizan je zahvaljujući Naneliju, ali i pre svega timskom doprinosu, nastavio trku za Top8 i još važnije – stavio sebe ispred Efesa u toj trci.
Luka Kostić
