Mihajlo MarkovićNositi kapitensku traku Partizana nosi i ogroman teret, ali i čast na svojim plećima. Pogotovo ako ste stranac. Takvih je do ove sezone bilo malo, samo jedan. Putem Žofrija Lovernja krenuo je i Kevin Panter.
Igralo se 12. kolo Evrolige i Partizan je u prvom Večitom derbiju u istoriji tog takmičenja dočekao Crvenu zvezdu. Utakmica je očekivano bila neizvesna, takoreći na jednu loptu. Tu jednu, ispostaviće se ključnu loptu u svoje ruke uzeo je Kevin Panter na 18 sekundi do kraja meča. Nije se libio, odmah je “opalio” trojku i promašio. Hasan Martin je uhvatio skok, Vildosa nastavio i bacio pas ka Nedoviću koji je svoju trojku pogodio. Prvu nakon šest promašaja. Crveno – beli su trijumfovali, a kapiten Partizana je predstavljao glavnog krivca tog poraza.
Kako to obično biva, ili si pukovnik ili pokojnik. Momak iz Bronksa se kockao sa sudbinom svoje ekipe i kuglica je pala na crveno. Crvena je boja krvi, boja raspeća i bola, a Panter je zajedno sa Željkom na kormilu, medijski i na svaki drugi način bio razapet od strane Partizanovih navijača. Taj šut i promašaj u Areni svakako se profilisao kao inicijalna kapisla, ali i zapravo samo nastavak brojnih sličnih situacija Amerikanca u periodu iza. Njegove izolacione kretnje imaju veliki značaj za ekipu i jesu još jedna dodatna opcija u napadu. Međutim, mnogo je važniji izbor tih kretnji, kasnije i uzetih šuteva, vremena koje ima za te šuteve i drugih rešenja, nekada mnogo efikasnijih i logičnijih.
Sve to bilo je i više nego jasno kako Panteru, tako i ostalima u ekipi. Kvalitet se nikada nije sporio. Indivudalni pogotovo, dok je timski, upravo zbog sličnih poteza gubio na vrednosti. Ipak, nada i poverenje je moralo ostati. I to ako ne u igrače (mada je osnov itekako postojao) onda u Željka. Čoveka koji se kameleonski prilagođavao tokom čitave svoje karijere, a opet uvek ostajao isti i osvajao titule u raznim sredinama i sa raznim profilima ljudi i košarkaša.
PROMENA PRISTUPA
Sinoć, u devetoj pobedi ove godine iz 12 odigranih utakmica u Evroligi, Kevin Panter je postigao 17 poena. Uz Džejmsa Nanelija i Dantea Eksuma bio je zvezda vodilja odlično započete italijanske turneje. Bolonju dobro poznaje, međutim još bolje je upoznao sebe, svoje mogućnosti i mogućnosti svojih saigrača. U repertoaru to više nisu samo trojke već dosta češće koristi ono što mu je glavno oružje – poludistanca. 6/8 protiv Virtusa, 2/4 protiv Albe, 5/7 protiv Fenera, 5/8 protiv Bajerna. Kada na dodate i jedan, uglavnom dva do tri pogotka za tri, vrlo ozbiljni kapital od kapitena Kevina.
Pritom, ako ćemo biti skroz realni, i ti šutevi sa poludistance nisu uvek najlakši. Ali, to je njegova komfor zona. Sam je jednom rekao da mu je otac usadio taj talenat za takozvane “mid range-ove” i da ako je maksimalno koncetrisan i što se kaže “u fokusu”, nema straha.
“Bolje šutnuti trojku, jer ti niko ne garantuje da ćeš dati dvojku” – Da, osim ako niste Kevin Panter Junior.
Ono što je posebno interesantno i o čemu se prethodnih godina u Panterovoj igri nije moglo govoriti jeste uvođenje sve vidljivijih asistencija. U subotu, protiv Splita je zabeležio rekordnih deset asistencija. Kažem rekordnih jer mu je dosadašnji rekord iznosio sedam i trajao je još od koledž dana. Svakako, kada dođu evroligaške utakmice, njegov pogled je prevashodno okrenut na koš i postizanje poena, ali u mečevima kao u Gripama, gde se tvoj tim muči sa realizacijom, svaki pas dobro dođe. Time je dokazao i pokazao kako svest može da se promeni ako razgovarate i radite sa pravim ljudima. Ako imate zajedničke ciljeve i ako ste iskreni.
Da li je Željko iskoristio svoj čarobni štapić? Da li je kroz priču i pokazivanje situacija koje nisu bile dobre otkrio Panterove dodatne mogućnosti? Ili je Panter zapravo shvatio kakav treba biti ako hoće da tim nešto uradi i kasnije osvoji. Možda su komenari na društvenim mrežama bili presudni. Dobro, to zasigurno nije, ali sve ostalo navedeno itekako jeste.
KAPETANE MOJ…
Statistički posmatrano kapiten crno – belih je deveti najbolji strelac takmičenja sa 15.5 poena. U Jadranskoj ligi je ta granica znatno ispod pa i to pokazuje o drugačijim usmerenjima i pogledima. Od utakmice sa Žalgirisom početkom februara meseca, prosek mu je skoro 20 poena i ako bi posmatrali taj progresivan napredak jasno je da je on u vezi sa napretkom čitavog Partizana. U skoro svakom segmentu ima mnogo bolje brojke nego u ranijim klubovima. Za dva je iznad 50%, za tri se taj procenat kreće oko 40% a malo mu fali da dođe do 90% uspešnosti sa linije slobodnih bacanja.
Mimo statistike koja puno govori, a često malo odlučuje, osećaj o Kevinu Panteru se kod autora ovog teksta, ali i kod brojnih drugih navijača Partizana i generalno ljubitelja košarke promenio. Više to nije basketaš iz Njujorka koji je pripremio svoju “cirkusku tačku” vrednu milion evra i koji će u jednom meču dati šest trojki, a u drugom ga neće biti. Kontinuitet je osobina koja u sportu i ovom savremenom, brzom i nemilosrdnom načinu života enormno znači. Zahteva veliko odricanje, nekada i od vaših omiljenih poteza i traži strpljenje i poverenje. A ova dva nekako idu uz ovo odricanje, odnosno pravi rad.
Na kraju, Panter nije “samo” prvi strelac tima. On je kapiten. I to Partizana. Kluba sa istorijom koja je trajala pre njegovog dolaska, a trajaće i posle njega. Međutim, on bi zajedno sa svojim saigračima i Obradovićem na klupi mogao da je izmeni i dopuni novim trofejima. Kada nakon pobede protiv Virtusa otrči sa Lesorom da pevaju “volim ga oko dva” i predvodi i domaće i strane igrače u svlačionicu i na teren – nekada to mnogo više govori od svakog poena. Više niko ne pamti promašaj protiv Zvezde. A trebali bi. Ne jer se to može ponoviti, već jer zbog toga sada gledamo novog Kevina Pantera.
Luka Kostić
