Nije mu bilo bitno da li ima novca, gde će spavati, ko će ga hraniti. Živeo je teško, ali je uvek bio ispunjen. Ispunjen ljubavlju, ljudima, utakmicama u Partizanu. Do poslednjeg dana, i dušom i telom.
Rođen pre tačno 71. godinu u Bariču, Miroslav Gajić, poznatiji kao Miša Tumbas, svojom pojavom, ali pre svega emocijom i delima zauvek je promenio jedan klub i sve njegove navijače.
Postao je legenda crno – belih. I to ne koševima, mada ih je istina imao, niti trenerskim učešćem.
Njegova žrtva je bila mnogo veća. Čista, emotivna, bez ikakvog interesa.
“Kad mi je jednom kuče umiralo i ovo za Mišu, ceo dan sam plakao” – rekao je Duško Vujošević, vrlo verovatno najveći i najbolji strateg Partizana u ovom veku, ali i mnogo važnije – prijatelj Miše Tumbasa.
Njegov kum, ideal, zvezda vodilja kroz život pun suza, uglavnom radosnica. Kada se saznalo da se duša najvoljenijeg Grobara ugasila, suze su lile i nisu bile plod sreće ni radosti, već jasne i i dalje prisutne tuge.
On nije dolazio samo na košarku ili fudbal. Njega nisu zanimali rezultati.
Rano ujutru, skoro svakog dana bio je prvi u centru Teniskog kluba, tu doručkovao a potom odlazio na svoje radne dužnosti.
Pratio je treninge, tražio Duleta i pozivao navijače da se na narednu utakmicu dođu u još većem broju.
Prava priča o Miši Tumbasu, ona van terena i Partizana (mada je to jako teško) vodi nas u Barič.
Tamo se Miroslav rodio, u tom obrenovačkom naselju su mu “Grobari” podigli novi dom, tu je preminuo.
Kada je tokom 2014. godine Srbiju zadesila velika poplava, Miša je tražio da ga evakuišu na JNA – jer je jedino tu bezbedan.
Postoji jedan fantastičan video na internetu gde ga novinarka CNN pita da oceni predstojeći koncert Metalike u Beogradu.
On je kao i u svakoj prilici bio svoj, rekao da je Metalika “njegov dobar drugar” i da jedva čeka da ga vidi na stadionu Partizana.
Taj video se kasnije emitovao na nacionalnoj televiziji, a Miša je po ko zna koji put izazvao veliku medijsku propraćenost iako sam verovatno nije znao za viralnost tog video zapisa.
Njega su znali i prepoznavali svi, kako navijači i Zvezde i Partizana tako i svi Beograđani, u busu, na ulici, u nekom parku gde je često spavao.
Jeste često znao da ide i preko granica dozvoljenog, ponekad i Vujoševićeva ostavi bez reči, ali je suštinska njegova ljubav bila ona najiskrenija moguća koja se retko javlja, ali zauvek ostaje.
Nije on spadao u grupu običnih navijača. On je bio taj koji je pratio igrače od tunela do parketa, ulivao im motiv i elan pred utakmicu, pravio šou na poluvremenu, gađao trojke kada protivnika nije bilo.
I bez obzira što se brojni simpatizeri Partizana trude da na svaki način sačuvaju Tumbasa od zaborava, nijedan tekst ne može do kraja da dočara i opiše Mišinu veličinu.
Obično kada neki nama dragi ljudi, oni koje nismo lično poznavali ali ih podjednako ako ne i više voleli, izgube životnu bitku, stvaramo neki dodatni, do tada nedefinisani oreol oko njih.
Ipak, zaista smatram da je Mišin oreol bio toliko jak i gradio se godina i decenijama da je njegova prerana smrt samo izazvala tugu.
U takvim momentima setimo se kroz šta je sve čovek prošao, kakve je nedaće imao, a kako je uvek imao lepe plave oči i veliki osmejak na licu.
Verujem da je svaki igrač, bilo fudbaler, košarkaš, rukometaš koji je kroz istoriju igrao u Partizanu imao dodatnu obavezu da da poslednji atom snage kada ugleda Tumbasa.
Jer kada je već Miša mogao sebe žrtvovati zbog kluba u kom igra, šta je onda problem tom sportisti?
PROČITAJTE NAJNOVIJE NA PORTALU:
- https://flouter.rs/bezrezervna-ljubav-i-jos-ponesto/
- https://flouter.rs/aek-se-pojacao-pjer-oriola-sleteo-u-atinu/
NEOSTVAREN SAN
Pre skoro deset godina, Partizan je u poslednjoj evroligaškoj sezoni (do ove) u novembru dočekao ekipu Fenerbahčea.
Na klupi turskog predstavnika nalazio se naravno Željko Obradović.
Pred sam meč, u ko zna kom intervjuu Miša Tumbas je izjavio da dolazi njegov dobar drug, Željko Obradović.
Da će navijati za Duleta, ali da će mu Željko dati neke pare i da “Turke neće zajebavati”.
I evo, deset godina kasnije, Mišin Željko Obradović, isti taj, sedi na klupi crno – belih.
Nažalost, Tumbas nije dočekao da ga vidi u Partizanu, nije dočekao da sutra, u utakmici protiv upravo Fenera on bude taj koji će doći do terena i zagrliti Željka.
Ali mi Bogu hvala jesmo dočekali i to kažem i u ime budućih generacija da pišemo i pričamo o Miši, možda poslednjoj duši koja je navijala samo iz ljubavi.